Detaljna istorija Funera, sa poimenično navedenim akterima:
Početkom 1990. godine obraća se Sekretarijatu za urbanizam, građevinarstvo i stambena pitanja opštine Subotica sa molbom za dozvolu za osnivanje komunalnog pogrebnog preduzeća. (Predsednik opštinskog Izvršnog veća: Dragan Božinović)
Opštinski sekretarijat 8. maja 1990. godine odbija molbu, sa obrazloženjem da je samo nekoliko meseci ranije (28. decembra 1989. godine) osnovano Komunalno javno preduzeće Pogrebno, za obavljanje te iste delatnosti. (Potpisnik: Dragan Šelić, sekretar.) (Odbrana monopola državnog pogrebnog preduzeća dugo je trajala. Građani su to skupo platili. Primera radi, desetogodišnji zakup grobnog mesta javno preduzeće je 1992. godine sa 1.500 podiglo na 5.000, a zakup kripte sa 2.000 na 6.000 dinara.)
Protiv opštinskog rešenja 17. maja 1990. godine podneta je žalba nadležnom pokrajinskom sekretarijatu. U obrazloženju je navedeno da su prema Zakonu o preduzećima privatna preduzeća sa drugim formama firmi u jednakom položaju na tržištu.
Pokrajinski organ 8. juna 1990. godine poništava rešenje opštinskog organa i vraća ga na ponovno odlučivanje.
Pitanje osnivanja Funera subotički opštinski sekretarijat ponovo razmatra 13. avgusta 1990. godine i ponovo ga odbija. Na to je ponovo moguće žaliti se u pokrajini… (Vlast grčevito brani samovlast javnog preduzeća. Tržišna borba nije poželjna, iako je jugoslovenski predsednik vlade Ante Marković tada već najavio i vodio svetsku ekonomsku politiku.)
U međuvremenu je uspelo da se na ovaj slučaj subotičke odbrane monopola skrene pažnja beogradske vlasti (predsednik vlade: Ante Marković; ministar industrije i rudarstva je Subotičanin Stevan Santo), pa je vlada predložila, a savezna skupština prihvatila izmenu Zakona o preduzećima, prema kojoj i privatna preduzeća mogu obavljati komunalne javne poslove. Time je odlučivanje „uzeto” iz ruku uskogrudih opštinskih samouprava i prebačeno u nadležnost privrednih sudova. (Slično se događa, u drugoj formi, 25 godina kasnije!)
Pod brojem fi. 1263/90 Okružni sud u Subotici 3. septembra 1990. godine upisao je firmu Pogrebno preduzeće p. o. Funero Temetkezési Vállalat t. f. Subotica – Szabadka. Osnovna delatnost: 100 392 Pogrebne usluge, uređenje i održavanje groblja. (Registracioni sudija: Ištvan Sakač.)
U Subotici se 2. novembra 1990. godine (simbolično, upravo na Dan mrtvih) otvara prodavnica Funera, na adresi Karađorđev put 1 (nekadašnja kuća Sadecki). Delatnost: prodaja pogrebne opreme, prevoz pokojnika i ceremonija sahrane. Trgovci i prevoznici pokojnika nosili su sive, po meri krojene uniforme, bele košulje i crne kravate, uniformisane kape. Ceremonijal majstori su nosili savremene, sa pletenim gajtanima ukrašene crne uniforme, bele košulje i crne kravate, te bele rukavice. Svako je morao da radi trezan, s pijetetom, da bude na usluzi mušterijama. Naravno, svako je morao poznavati dva jezika sredine, odnosno da govori srpskohrvatski i mađarski. Cenama nismo bili mnogo jevtiniji od drugih firmi (ni kasnije), ali kvalitetom smo predstavljali iznenađujuću novost, što su ljudi brzo primetili i širili. Pošto su u državnom pogrebnom preduzeću mušterije tretirali prilično opušteno (rezultat i posledica višedecenijskog monopola), nisu se trudili da im izađu u susret – sve ih se više opredeljivalo za Funero.
Subotička Crkvena opština Svete Terezije Avilske – kao vlasnik crkvenog dela Bajskog groblja – sve do tada bila je prinuđena da sarađuje sa državnim pogrebnim preduzećem. Bili su nezadovoljni, kako nivoom sahrana, tako i održavanjem groblja (tačnije: sahranjivali su, ali nisu činili ništa u interesu održavanja groblja). Crkvena vlast se radovala, što ih se može osloboditi. U novembru 1990. godine Crkvena opština Svete Terezije Avilske je ugovorom (biskupija ga je potvrdila 11. novembra 1990. godine) sahranjivanje u svom delu groblja, kao i održavaje, u potpunosti poverila Funeru. Sa svoje strane Funero je prihvatio da besplatno održava groblje i učestvuje u troškovima ulaganja. U saradnji sa župom počelo je uređivanje i razvijanje crkvenog groblja na Bajskom putu. Odvezeno je pedeset prikolica smeća, uvedeno je redovno košenje trave, obnovljene su kapele, izgrađeni putevi, u Peićevu kapelu je ponovo postavljeno zvono, na dotadašnjem polju deteline i u slobodnim prostorima između kripti (gde je uglavnom bacano smeće) izgrađene su nove porodične grobnice, označili smo i redovno čistili mesta za odlaganje smeća.
Od suštinske je važnosti i mnogo značajnije: uveli smo novu, dostojanstvenu ceremoniju sahranjivanja. Četrdeset pet minuta pre sahrane dolaze četiri ceremonijal majstora, predajući po jedan cvet da izraze saučešće porodici, raspita se imaju li nekih zahteva, te pokreću tihu muziku, koja se čuje u kapeli (mrtvačnici) i ispred nje. Ne sahranjujemo bez oproštaja ni one kojima ne zovu sveštenika i niko se ne obraća okupljenima. U takvim slučajevima radnik Funera govori kratku prigodnu oproštajnu poruku, što se ranije nije događalo. Ceremonijal majstori nose crna odela, kapu i cipele, radili su u beloj košulji i rukavicama. Svaki je pažljivo pratio ceremoniju, trezan, i morao je paziti na svoj spoljašnji izgled: uređena kosa i brada, tog jutra se morao brijati, ne prethodno veče, cipele su morale biti čiste, odelo krojeno po meri. Posebnu smo pažnju poklanjali brizi o cveću i njegovom raspoređivanju. „Državni” su ga lomili, bacali – mi smo poštovali pare date za sveće. Ceremonijal majstori su istovremeno mogli uzeti u ruke samo jedan venac, najviše dva buketa. Cveće nismo preuzimali pred ulazom, nego smo sačekali da ga unesu i tek tamo preŭzimali (da bude vidljivo za porodicu). Najznačajnije je bilo raspoređivanje na grob/kriptu: na donju stranu su stavljani mali buketi, iznad veći buketi, a venci tek na vrh. Posebno smo pazili (na osnovu traka na vencima) da venci bliže rodbine preminulog budu postavljeni da budu vidljiviji, a da venac porodice bude na glavnom mestu. Pazeći na formu, trake postavljamo tako da ne budu zgužvane, već da budu čitljive sa strane. (Zahvaljujući promenama u kvalitetu Funero je ubrzo dobio pravo sahranjivanja /delom i održavanja groblja/ u horgoškom i bajmočkom crkvenom, te u martonoškom crkvenom i državnom, odnosno državnom groblju u Malim Pijacama.
Subotičani su sa zadovoljstvom prihvatili kvalitetne promene i sve su više tražili da Funero obavlja sahrane, odnosno da i na drugim grobljima sahranjuje.
Funero se u decembru 1991. godine obratio Javnom komunalnom preduzeću Pogrebno sa molbom da sa svojim ceremonijal majstorima i privatna pogrebna preduzeća mogu obavljati ceremonije sahrane i na državnim grobljima (koja su istina bila u državnoj svojini, ali je pravo korišćenja glasilo na ovo javno preduzeće).
Upravni odbor javnog preduzeća Pogrebno 22. januara 1992. godine u celosti odbacuje molbu Funera.
Funero se 24. februara 1992. godine obratio Skupštini opštine Subotica sa molbom da preispita važeću odluku o sahranjivanju i da u interesu građana dozvoli, da svako pogrebno preduzeće, ili preduzetnik, ravnopravno može obavljati ceremoniju, odnosno: iznošenje preminulog iz mrtvačnice, iznošenje i postavljanje cveća. Javnom preduzeću neka kao monopol ostane: ukop, naplaćivanje iznajmljivanja grobnih mesta, održavanje groblja i isključivo pravo gradnje porodičnih grobnica. Subotička samouprava se nije žurila sa razmatranjem pitanja. Građani su se sve više s poverenjem obraćali Funeru, da barem ono što mogu (prenos, pribor za sahranjivanje) obave tamo. Istovremeno su tražili pravo na ceremoniju sahranjivanja.
Subotička samouprava je 1993. godine (predsednik Skuštine opštine Jožef Kasa, predsednik Izvršnog veća: Imre Kern) izabrala je rešenje jedinstveno u tadašnjoj zemlji: organizaciono je restruktuirala Javno komunalno preduzeće Pogrebno (kasnije je u našoj zemlji „restrukturiranje” postalo moda, ali na državnom nivou prvi dobar primer bila je Subotica). Odlučeno je da je javni interes: svaki čovek neka ima mesto za večni počinak, treba da bude neko ko će se brinuti o sahrani, neka se naplati iznajmljivanje grobnih mesta, groblja neka budu održavana i neka se razvijaju. To neka radi javno preduzeće. Sve ostalo neka bude na tržišnoj osnovi. Tako je iz ranijeg javnog preduzeća stvoreno Društveno preduzeće Urna, koje je obavljalo istu delatnost, kao i privatna preduzeća: prodaja opreme za sahranjivanje, transport i ceremonija. Nisu krenuli od nule, jer su dobili svu potrebnu opremu, zalihe robe, vozila, skladište, uniforme, stručnjake. (Ljudi navikli na monopol nisu umeli sa uspehom da kopiraju Funero, premda to ne bi bilo teško. Tako je Urna propala, tokom privatizacije prodata je za 790 dinara). Takođe kao tržišni faktor izdvojilo se Društveno preduzeće Kamenoresci. Ni ono nije opstalo, privatizovano je, potom zatvoreno. (To znači da su groblja zato bila slabo održavana, jer su u periodu monopola novcem predviđenim za to, dotirane ostale delatnosti). Funero je pokrenuo proces koji je „prodrmao” i javno preduzeće! Tamo su potom sledili njegov primer: i državna groblja su bila mnogo lepše održavana, od tamošnjih zaposlenih ne jedan ljubitelj kapljice je „povučen iz opticaja”, zaposleni su postali ljubazniji prema mušterijama...
Poslovi sahranjivanja su u Subotici od 1994-e do 2011-e godine organizaciono bili razumni, sa prihvatljivim cenama, okrenuti klijentima i puni poštovanja – sve se odvijalo u interesu potrošača, kako od strane javnog preduzeća, tako i od strane privatnih firmi. Klijenti su slobodno mogli birati (Funero, Urna, Corpus, Fiducija itd.), kome god da su se obratili u vezi sa sahranom, sve su mogli da obave na jednom mestu! Svako pogrebno preduzeće je u (telefonskom) dogovoru sa javnim preduzećem izdavalo nalog za sahranu grobaru, naplaćivalo troškove – klijenti dakle nisu trebali šetati. Sistem je tokom šesnaest godina izvanredno funkcionisao, nije se dogodio ni jedan propust ili greška ni sa čije strane! A što je najvažnije: građani su bili zadovoljni mogućnošću izbora, kvalitetom i cenama.
Na bazi postojeće situacije i u skladu sa tadašnjim zakonom o sahranjivanju Skupština opštine Subotica donela je 26. juna 1998. godine sopstvenu odluku o sahranjivanju. U njoj je uobličila i potvrdila već postojeću dobru praksu. Osnovica toga bila je tržišna utakmica (u kvalitetu i cenama), kao i ravnopravnost državnih, odnosno preduzeća koja su delovala na bazi privatnog kapitala. Monopol je ostao jedino tamo gde je zaista bio nužan. Građani, koji su za sahranjivanje trošili vlastite pare, nisu od toga trpeli nikakvu štetu. Bili su dati svi preduslovi kvalitetnog obavljanja sahranjivanja.
U subotičkom državnom preduzeću za sahranjivanje došlo je do promene direktora (na mesto Nikole Kvale došla je Vesna Prćić) i od tog trenutka nisu se trudili da bolje obavljaju svoju delatnost, nego su stalno pokazivali zavist ka privatnim preduzećima, pokušavajući ih upropastiti. Želeli su vratiti svoj stari monopol (što im je 2016-e godine delimično i uspelo).
Skupština opštine je Javnom komunalnom preduzeću Pogrebno 30. decembra 2013. godine (gradonačelnik: Saša Vučinić) ponovo omogućila da se pored svog monopola bavi i tržišnom delatnošću (što je svojevremeno prešlo u preduzeće Urna): prodajom opreme za sahranjivanje, transportom, ceremonijom sahrane. Od tog trenutka učinili su sve što su mogli da, zanemarujući interese građana, na svakom polju imaju monopol. Prvo je ukinuta mogućnost da građani sve mogu obaviti na jednom mestu, u bilo kojem preduzeću za sahranjivanje – natovarili su im na vrat jedno suvično šetanje. Nakon toga su uveli nove stavke, zbog kojih je sahranjivanje postalo skuplje za nekih 2.000 dinara (to su na osnovu odluke Komisije za zaštitu konkurencije morali poništiti). Brojni niski udarci više su deo subotičke lokalne samouprave, no što pripadaju istoriji Funera. Posledice su osetili i osećaju građani Subotice. Ujedno je to primer kako se iz partijsko-političkih razloga može nešto što je bilo dobro za građane i funkcionisalo je – gotovo od danas do sutra uništiti. Osnovni razlog je bila prikrivanjem manjkavog rada državnog preduzeća, te zavist i mržnja prema privatnom sektoru. Otada traje besmisleno čarkanje, u kom državno pogrebno preduzeće partijsko-političkom zaleđinom nastoji upropastiti privatne preduzetnike, dok mi nastojimo preživeti svako njihovo zlodelo. Mi smo oni koji zajedno sa građanima trpe, ali se ne predajemo. Borimo se za ono što smo tokom 25 godina izgradili i što služi na čast Subotici.
U cilju poboljšanja kvaliteta usluga, Funero je 2011-e godine izgradio savremenu hladnjaču za pokojnike, koja odgovara svim savremenim zahtevima.
Subotička samouprava 31. marta 2016. godine (predsednik skupštine: Ilija Maravić, gradonačelnik koji se protivi donošenju odluke: Jene Maglai) namerno pogrešno tumačeći zakon donosi skandaloznu i protivzakonitu Odluku o sahranjivanju i grobljima! Time svaki zamislivi i nezamislivi monopol stavlja u nadležnost Javnog komunalnog preduzeća Pogrebno! Time se posebno bavimo i na našoj internet-stranici. Dve značajne stvari zaslužuju posebnu pažnju: privatnim preduzećima oduzimaju mogućnost da nastave zadatak koji su do sada najbolje obavljala, ceremoniju sahrane. Državni sektor u tome nije mogao izdržati tržišnu utakmicu – od koalicije Srpska napredna stranka-Savez Vojvođanskih Mađara ishodovali su za sebe monopol! Druga je pohotno uživanje državnog preduzeća u šetkanju na koje je građane naterala! Tokom proteklih 25 godina građani su termin za sahranu mogli dobiti telefonom. Više ne! Ako kupuju kod nekog privatnog preduzeća, onda moraju imati sve papire već u momentu traženja termina i moraju lično otići u Svemoguće Pogrebno po termin, pa potom nazad u privatno pogrebno preduzeće, da završe postupak i posmrtnicu! (Ukoliko klijent ne izabere privatno već državno preduzeće, onda je sve moguće: telefonom dogovoriti termin, čak i bez kompletnih lekarskih papira.) Drskost koja para nebo – koju je subotička samouprava uvela i odobrila!
U organizaciji pogrebnih preduzeća Funero, Corpus i Urna, u aprilu 2016. godine, u formi Građanske inicijative hiljade subotičkih građana je tražilo, skrenulo pažnju gradskoj samoupravi, da preispita svoju nezakonitu odluku i uskladi je sa zakonom. Inicijativu je umesto zakonskog minimuma, odnosno umesto 13.200 potpisalo 15.100 subotičkih glasača. (O ovome posebno pišemo na našoj internet-stranici.)
Zahtev subotičkih građana je zakonski osnovan, jer je Komisija za zaštitu konkurencije, razmatrajući nezakonitu gradsku odluku ustanovila da je lokalna vlast među isključiva prava javnog preduzeća uvrstila delatnosti kojima se narušava tržišna utakmica i ne treba ih obavljati u formi monopola. Svoje primedbe su konkretno nabrojali. Ohola lokalna vlast prešla je preko toga.
Građansku inicijativu subotička gradska skupština (gradonačelnik: Bogdan Laban, predsednik skupštine: Tivadar Bunford) nije shvatila ozbiljno, na sednici 29. septembra 2016. godine (poslednja, 67. tačka dnevnog reda!) prihvatila je svega jednu-dve nevažne, prividne izmene. Interese građana i obezbeđenje zakonite tržišne utakmice zastupala je jedino odbornička grupa Pokret za građansku Suboticu – Jene Maglai (predavši i poseban predlog o izmeni Odluke), ali to su ostale odborničke grupe (Srpska napredna stranka, Savez vojvođanskih Mađara, Demokratska stranka sa Demokratskim savezom Hrvata Vojvodine, Liga socijaldemokrata Vojvodine) glatko odbile. Glasali su za nezakonit monopol i protiv volje svojih glasača.
Sada smo u oktobru 2016. godine. Funero je još tu i ostaće tu. Umesto 19, sada već ima samo 15 zaposlenih i njihov broj će se još smanjivati, jer su neki, videvši situaciju, otišli u inostranstvo, ili se za to spremaju. O daljem sledu događaja moći ćete čitatai u protestnom delu. Kao i ovde, ako subotička samouprava umesto partijsko-političkih igara oslušne glasove građana, birača, te deluje u njihovom interesu.
Srećom, državna vlast u Beogradu vidi da na putu koji vodi ka EU ne monopolu, nego tržišnoj utakmici treba obezbediti kvalitet. Priprema se Zakon o izmenama Zakona o komunalnim delatnostima, koja će sprečiti da se lokalne samouprave iživljavaju na pitanjima sahranjivanja. Nadamo se da će to još ove godine prihvatiti Republička Skupština.
U istoriji Funera crvenim slovima nije ubeležena samo promena, davanje dostojanstva kulturi sahranjivanja. Ima još nešto. INTERNET je u Suboticu uvelo preduzeće Tipp-Topp System, nastalo kao firma-kćerka Funera i to je bio prvi lokalni i prvi vojvođanski internet-provajder 1996. godine! Bio je to tada veliki korak za naš grad. Nakon Novog Sada (beogradski Eunet), Subotica.